Urgentna veterina

Svi pacijenti koji su na kiseoničnoj terapiji, zahtevaju konstantan monitoring vitalnih funkcija – EKG, temperatura i najvažnije –  saturacija, odnosno zasićenost krvi kiseonikom, kako bismo pravilno upravljali i kontrolisali kiseoničnu terpaiju, odnosno kako bi životinji obezbedili optimalan protok kiseonika. Zato nam je uvek u ovakvim situacijama pulsni oksimetar neophodan u svakom momentu.

Kod najvećeg broja ovakvih pacijenata terapiju kiseonikom započinjemo već u toku pregleda životinje, a u nekim slučajevima, pogotovo kada su u pitanju mačke, potrebno je prvo životinju staviti na kiseonik dok se ne smiri da bi pregled bio moguć i da se ne bi dodatno pogoršalo trenutno stanje životinje.

Metode terapije kiseonikom su sledeće:

• Flow by – puštanje kiseonika životinji direktno pod nos pomoću creva koje je povezano sa izvorom kiseonika. Ovaj metod je najmanje stresan za životinju, lako se sprovodi, nije skup ali procenat udahnutog kiseonika nije velik.
• Maska – slično kao u prvom slučaju, sa razlikom da se na crevo stavlja maska koja smanjuje rasipanje kiseonika po prostoriji što omogućava postizanje veće koncentracije kiseonika u udahnutom vazduhu. Ovaj metod najčešće nije dobro tolerisan od strane životinja.
• Kiseonički kavez – posebno dizajniran kavez u koji se stavlja životinja, a koji ima dovod kiseonika. Prednost ovog metoda je to što pored procenta kiseonika možemo podešavati i temperaturu i vlažnost u kavezu.
• Intranazalni kateteri – postavljanje intranazalih ketetera može biti tehnički zahtevno, ali je jedan od efikasnijih načina suplementacije pacijenata kiseonikom. Većina životinja vrlo dobro toleriše intranazalne katetere
• Transtrahealni kateter – jedna od metoda koja se izvodi kod potpune blokade disajnih puteva i često je uvod u kompletnu traheotomiju.

Ukoliko ni jedan od ovih metoda ne doprinese poboljšanju respiratorne funkcije životinje, potrebna je mehanička ventilacija pacijenta.